logo

 

НАЗАД



О Алекси Шантићу су писали многи а међу њима:

Тин Ујевић
Исидора Секулић
Милаи Богдаповић
Владимир Ћоровић
Антун Барац
Перо Слијепчевић
Зоран Гавриловић
Миодраг Павловић
Ели Финци
Велибор Глигорић
Скендер Куленовић
Јован Дучић
Миодраг Павловић „ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“


 

Тин Ујевић

... Шантић је (...) у првоме реду патриотски пјесник, еминентно патриотски... Међу свим љубавима, међу свим борбама за њ је најважнија љубав домовинска, борба домовинска; он ради тога пјева: ради те љубави, ради те борбе, не само ради љубави, која је код стихотворца доста обично ријеч толико празна колико лијепа, него нарочито ради борбе. Јер њему није доста проблематично осјећање за рођену груду: он хоће и активно дјело грмећи иза истинских болних акцената Сеобе у грому слободне душе повријеђене свим понижењима нашега сужањства посвудашњега:

Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба!...
Треба мушке снаге и витешких рука,
Треба Обилића и слободних лава ...
Треба више смрти и вашијех мука!

Тај посљедњи окрутни стих, то несмиљено треба, треба смрти, треба мука, треба мученика: то је велика ријеч, далеко од обичајних расплака- ности отаџбеничких стиховних јеремијада велика ријеч коју је требало казати, и то управо данас! То је благословљена, велика безобзирна ријеч добачена поносно попут заповиједи, која истиче нужност жртве и налаже безувјетност пријегора неројскога: и њом се Шантић врста у реду пјесника домовине одмах након Ђуре Јакшића и Силвија Крањчевића...

Смисао је, дакле његове патриотске поезије проповиједање срчаности, неустрашивости: не плачимо, боримо се — то је читаво њезино опће значење изражено у сухој краткоћи једне фразе. Како је његова вјера слобода и домовика, његов је морал енергија мужа. И то је добро, сто пута боље од вјечите плачљивости: јер ако и напор дјела може остати безуспјешан како је суза нужно безуспјешна, он је свакако достојнији човјека. (1912)

 



Исидора Секулић

... Шантић (је) песник без велике страсти и без пламеног патоса. Богатство речи није велико, јер не треба. Богатство осећаја је веће, али је скрушено, затрпано и  припитомљено. Песме нису рађене са великом интонацијом. И већином се не завршавају тријуфално. Сплендидности никада нема. Ни луксуза, ни рафинерије нема. Да, да сива шева наших тврдих, камењивих бразда не може узети на себе сјајно перје рајских птица. (1913)

назад на врх странице

 



Милан Богдановић

...кад је реч о Шантићу као родољубивом лиричару, онда првенствено треба водити рачуна о оним песмама у којима је он изразио то ново поетско схватање љубави према роду и, пре свега, према земљи. Те његове песме значе несумњиви напредак према романтично интонираној родољубивој поезији ранијег времена... У свима његовим песмама ове врсте трепери љубав према живоме човеку, према напаћеноме својеродном трудбенику, кога много више и у сваком случају много непосредније мучи и притискује друштвена неправда неголи национална потиштеност, горки смисао за умор и глад неголи патриотска сања... Алекса Шантић је изванредно саосећајна природа. Саучешће и љубав у њему трајно и код њега нераздвојно живе. Цела његова поезија из тог извора је и наврела. Али уз ову осећајност, Шантић има и идеја које се из ове психологије искри-сталисавају и његове социјалне песме имају својуособену, рекао бих емотивну мисаоност. Тачно говорећи, она је филозофски врло рудиментарна, и морало би се још рећи да и не казује ништа нарочито ново. Али, према речима једног француског естетичара "од песника се не тражи оригиналност филозофских идеја, него оригиналност филозофсхих осећања". Шантићева социјална осећања имају у овом смислу нечег поетског филозофскога у себи, и то је изражено на један оригиналан начин, и први пут у нашој поезији овако не случајно, већ кроз један песнички став, и први пут сасвим спонтано, из самога песничкога бића а никаквим посредством теоријски примљене мисли  и то чисто стање Шантићеве социјалне песме је и њен највиши квалитет. (1920)

назад на врх странице




Владимир Ћоровић - АЛЕКСА ШАНТИЋ И КРИТИКА

(...) У септембарској свесци С. књ. гласника од 1901. године почела је да излази опширна оцена Богдана Поповића о Песмама А. Шантића. Оцена је била, углавном, негативна; али упућена не само на адресу Шантићеву, него на читаву "четицу наших данашњих песника који држе да је човеку који пише у стиху све допуштено". Шантићева збирка била је само повод и пружала је непосредан доказни материјал да Поповић, по свом обичају, да једно општије и начелно разлагање о песничкој ндикцији и такозваним песничким слободама. Годину дана пре тога изишао је исто тако негативан суд Љубомира Недића о лирици Милете Јакшића, са неколико напомена о младој српској поезији уопште. Али, док је у случају Шантићевом његов критичар давао критику с уверењем да она може користити и да се даљи развитак песников да упутити бољим правцем, дотле је суд другог критичара, Љубомира Недића, у случају Јакшића, био одвише прек и са једним очевидним предубеђењем, и чак са нарочито наглашеном суморном и категоричном изјавом да је српска лирика са Војиславом "испевала своју лабудову песму".

Први утисак после прочитане оцене био је за Шантића врло тежак." Нико овако није страдао од Косова до данас", вајкао се он и доцније у свом полувеселом маниру. Зашто је баш њему и Јакшићу допало да плате скупу свадбарину за савремену српску лирику?

Његови критичари пријатељи покушали су одмах да га теше и да му обећавају своју заштиту. И, доиста, још исте јесени, у 47-50. броју Бранкова кола, јавио се М. Цар са својим чланком Критика или шиканерија. Да брани Шантића устао је доцније и бивши уредник цетињске Луче, Лазар М. Петровић, који је у дубровачком Срђу, 1905, написао и посебно одштампао чланак Нешто о критици уопште и наша савремена критика, а још 1913. покушавао је Милорад Павловић да у Босанској вили, полемишући, с Поповићем, "рехабилитира" песника.

Шантић је, после првог нерасположења, прочитавши оцену хладније и нашавши да му она пребацује много, али не одриче све, нарочито не одриче таленат, постао ипак бодрији и, пун горштачке енергије и племените амбиције, зажелео је да се поново и што брже несумњиво афирмира. "Писаће о мени Богдан и друкчије", говорио је он са самоуверењем, које је било колико знак поуздања у се, толико и део једног личног програма. Његов песнички друг, Милета Јакшић, био је једно време малодушнији. Кад је изашла Недићева оцена његових песама, он је писао у Мостар Јовану Протићу: "Император српске критике наредио ми је да ћутим", и онда се, доиста, готово десет пуних година, био потпуно повукао из књижевности. А Алекси се, напротив, био пренуо херцеговачки став отпора и тврде одлуке да се не устукне, и са поносом човека од праве расе он је закликтао у Бранковом колу:

Не, бор млади није пао -
Ја и сада крепко стојим!
Бог ми јако срце дао,
Да у часе страшних дана,
Усред борбе и мегдана,
Не поникнем челом својим.*

Кад је та песма била објављена у првом броју Бранкова кола 1902. год., писао је Слободан Јовановић С. Ћоровићу да му се свидела и да му је мило што Алекса није клонуо; само је "међу нама" напоменуо како Алекса није више "бор млади". Шантић је примио ту примедбу озбиљно и у даљим издањима место "бор млади" долази редовно "бор здрави".

Иако је А. Шантић извесно време, што рекли Мостарци, "носио ђем" и није хтео да сарађује у Гласнику, он је у ствари врло брзо усвојио пријатељске савете Б. Поповића и почео очевидно да се поправља и више контролише. Колико је о ствари дубље размишљао, он је све више, поштен и искрен какав је био, увиђао и сам, и почео то отворено признавати, да су замерке биле оправдане и да је упозорење на њих могло за њ бити само од користи. "Камо среће",говорио је он чешће пута, "да ми је онаква критика била упућена раније, да ми уштеди узалудно лутање". У своје доцније збирке он није хтео ни помислити више да уноси ствари које су му некад чиниле задовољство и биле много хваљене од других критичара, као Гривне, Сенке, Мирте и слично. Пре једно три месеца, већ тешко болестан, он ми је упутио последње, дефинитивно издање своје поезије; једну збирку песама за које се њему чинило да сигурно остају иза њега и у том свом последњем раду Шантић је остао доследан и немилосрдно је искључио све ствари које су потицале из те периоде непотпуне сазрелости и рђавог укуса. (...)
"Српски књижевни гласник", Београд, 16. II 1924.

назад на врх странице

 


Антун Барац

Шантић је волео. Волео је све људе и сву нашу земљу неподељеном и врелом љубављу, која није познавала ни границе ни одела, којој су елементи били пре свега доброта, самилост и разумевање за туђи јад, кулминирајући у јединственој тежњи за праведношћу, за срећом човека патника. И зато се код њега може упоредо наћи диван пејзаж и огорчен поклик, и социјална и националнанота, изражај личног доживљаја и пожртвованост. Јер је љубав у бити само једна, и слобода само једна - без обзира у којој се форми појављује. (1924)

назад на врх странице

 


Перо Слијепчевић

"Крв јуначка, душа девојачка", дискретан и повучен, народни човек зато јер божји човек, Алекса Шантић више је волео, што се тиче њега лично, срећу у малом кругу него славу у великом. Дочекао је обрнуто. Човек фамилијарно нежан до крајности, копао је гроб за гробом и проживео самохран, без личнога гнезда; а сусрео славу ретку међу песницима, да га већ од младости признају народним. Као народни човек заслужио је славу још већу, да буде велики човек.

Слава се обично плаћа личним миром. Али то једни људи лакше плаћају него други. Они први, као да су синови немирног демона Демиуга, немају времена битн код куће, тера их страст да стварају светове увек нове: они су мајстори, неимари историје; у крви им је грозница путовања, јер слава и лепота не престају да им се привиђају у даљини, све дивније. Ти људи живе, што рекао Ниче, од љубави према далеком. Други тип су божји људи. Они воле тишину, јер им се чини да ће чути божје кораке; и зачарани су малим кругом, јер су милостиви, а милост, као и магнет, привлачи највише оно што је близу. Они живе од љубави према ближњему. Алекса Шантић је од ових последњих... Таквим људима рад за друге стоји изнад рада за себе.

Шантић је у њему тражио утеху, а сретао славу. Славе све више, али и све више потребе за утехом. Унутарња рана интимна, место да се замирује, бивала је све већа. Пева народни песник јуначки од зоре до мрака, али девојачки тугује интимни песник од мрака до зоре. На једну страну вуче онај дубоки, једва чујни глас Даимониона, судбине наше, али на другу страну зову луде жене свакодневне и неиспуњене. И тако у том основном двојству стално вибрира Шантићева личност од неугасне сете до неуморних залета.

*

Развијајући се ( ... ) нежан и пријемљив, без јако израженог и индивидуалног укуса, Шантић је био осетљив (...) за разне утицаје. Као и све друго, и они су код њега искрени, као на длану. Најпре нас подсећа на Бранка, и стихом и мислима. Две три године доцније почињу се сретати мотиви од Војислава (Дарије, Весталка, Љељо, гордо ви-соко стијење), као и његова строфа и хексаметар. Око 1897. преводи и подражава Хајнеа колико год је кадар. Змај нам се затим причује више пута: ту нпр. сабласти напијају крвљу из пехара, и ту је онај течни лиризам народне попевке (у II циклусу "Гривне") који као да је преузео од Змаја. Ђурина је тема она о Богу и Алаху (1902). Сигурно је највише под Дучићевим утицајем Шантић једно време гајио поенту на крају песме. Врло је осетан утицај немачких ондашњих модерниста, тј. Арна Холца с импресионистичким стварањем нове врсте "слободнога стиха".

Међутим, кад се узме Шантићево дело каоцелина, све те реминисценције једва да долазе у обзир, јер се односе на верификацију више него на унутарњи тон. Набројени рефлекси, разноврсни да не може више, сви су се ипак сливали уШантићеву партијархалност, не мењајући главних црта његове физиономије. (1934)

назад на врх странице

 


Зоран Гавриловић

... ако се у српској лирици, и раније и данас, јављало и јавља песника који су били дубљи, интелектуалнији, немирнији, — има ли песника који је непосреднији, који је једноставније и топлије умео да се усхићава и воли од Шантића? Узмите ма коју од његових љубавних песама, из периода када је љубав потпуно заокупила Шантићево срце, Свуда ћете наићи на једно драго, блиско — људско осећање, на танану нежност, без позе, ка ретку, простосрдачну искреност која иде до заиста дирљиве чедности. Не знам песника који може да пробуди чистију нежност у човеку, који је више у стању да малим, обичним речима, дочара нешто од свега онога што се тако брзо, и нажалост, така лако заборавља у животу: лепоту љубави која се нуди здрављу и простоти, не ону лепоту која бежи у размажену пасторалност и идилу, већ остаје животно активна и онда кад тужи и цвили, рањена свим оним безопасним ранама које обично, с времена на време ничу у љубави здравих, младих људи. Тај животни активитет и везаност за позитивна људска осећања љубави, испевани неки пут у стиховима изванредне лепоте; та дубока приврженост и укопчаност за све што клечи и воли, за све што пати и пева, најлепша је можда одлика ове поезије. И то позитивно, у оном дијалектичком смислу у коме у себе укључује и себи претпоставља негативно, то светло и чисто и када опева и сивину и прљавштину уобличено је у дивно једноставну мелодију стиха који подсећа, често, на свежину народних мелодија. По томе је Шантић најинтимније у самој сржи развоја српске поезије... (1960)

назад на врх странице

 


Миодраг Павловић

Алекса Шантић је био племенита и човекољубива песничка фигура: природан и егзотичан у исти мах, везан за своје родно тле и срцем и разумом, он је изражавајући свој град и свој ужи завичај успео да постане присан нашем свету и у осталим крајевима земље. Но своју уметност није довољно неговао, и то у времену када је ниво наше писмености нагло скочио, и када су језичке и формалне небрижљивости већ постајале грех, истина — привремен ... Био је то песник с веома широким тематским дијапазоном, који инструменте свога израза није на жалост развио у мери која би од њега начинила једнога од првих наших песника. (1964)

назад на врх странице

 


Ели Финци

... Ако се Шантићева драма у стиху упореди са оним што јој претходи, на пример са драмама Јакшићевим и Костићевим, и оним што јој следује, рецимо драмама Бојићевим, није тешко утврдити да је међу свима њима Шантић најмање драмски писац, онај који за своје замисли и тежње налази одговарајући драмски облих евокације. "Више него заокругљене драмске цјелине, поузданих архитектонских пропорција, којима се обухватају и регулишу унутрашњи и спољни токови и процеси збивања, његове су драме лирске слике у којима се поетски мотиви, баладичног или елегичног карактера, остварују, не драмски, већ на лирско-дијалошки начин, као песма за више гласова...

На жалост, праве Шантићеве поетске вредности оне из неколико изванредно снажних и сугестивних песама, неодољиве инспирације и снажне дикције, међу којима је Претпразничко вече једно мало чудо за себе, у његовим драмама једва ако се даду наслутити. (1968)

назад на врх странице


Велибор Глигорић

Шантићева знамења су у поезији: сунце, светлост, звезде и љубав. Исповеда: "Ја ћутим ватру свету и ријетку, моја је душа у свом зачетку обукла на се сунца златни вео". Ускликнуо је зов младости сунца у њему: "Ја хоћу пјесме, сунца и бехара! Хоћу да пијем из пуног пехара радости ..." Сунце је у зениту његове родољубиве поезије и његове младе интимне, персоналне лирике.

У родољубивој поезији оно сија над Босном и Херцеговином. У интимној, персоналној лирици, оно сија над Мостаром. Сунце је љубави. ЧитаваШантићева поезија љубав је, љубав према родној земљи, завичају, слободи, природи, људској души. Креће се у родољубивој поезији од ватрених егзалтација, орловских летова, борбених поклича, драматичних позива и порука, завета и заклетви, до горчине, тужаљки и разочарења. Креће се у интимној лирици од страсног буктања чежњи, раздраганог кликтања емоција младости, до елегичне туге, бола усамљивања и старења. (1968)

назад на врх странице


Скендер Куленовић

...Био је скројен од достојанства, са својим јадом носио се у себи, мало коме се тужио. Кад би дошао у весело друштво мостарско, здрави медитерански кихот његових пријатеља није код њега изазизао завист, него немушту тугу над самим собом, па 6и се искрадао из раздраганих мостарских магаза и по неколико дана затварао се у своју собу. Његов бол остајао је у њему као што је он остајао у свом Мостару. Све његове љубави имале су сјај, шаре и мирис наших старих сехара биле су бијеле и једниим чедним златом извезене као чеврме давно одминулих патријархалних дјевојака, па су и све његове мржње, оне против сваке сатрапије и против све животињске нискости, биле лијепе, праведничке, у име љепоте...

И њему, одиста, тако рођеном као што је био рођен, као пјесник, није преостајало ништа друго него да нам се повјери незамјенљивим рјечником и музиком стиха. Ја никада нисам без сузе у грлу прочитао, и чини ми се да никад друкчије нећу моћи прочитати него тако, кроз тужни и срећни прелом сузе очиње, његово Претпразничко вече. (1968)

назад на врх странице


Јован Дучић - АЛЕКСА ШАНТИЋ

У његовом малом Мостару сви су људи његовог времена имали исте ситне среће и ситне несреће; и веровали само у свете ствари; и одлазили са овог света без своје хронике, чак и без свог спомена. Међутим, Мостар је са његовом Неретвом узбудљивији него Толедо са његовим Тахом; и у Мостару су пролећа радоснија неголи у Соренту. Али у том граду сви људи наличе један на другог; а од свега људског у оној земљи сиротиња је у њему увек била најуочљивија. Мали човек је вековима ишао оним вратоломним путевима погрбљен својом бригом, као срамотом. Таквом бедом је Мостар био и увек одвојен од Европе, као провалијом. Странац који је раније залутао овамо, ишао је да види чудо како један народ усред Европе живи у голим литицама које представљају некадашњи највећи геолошки катаклизам. И то велики српски народ, у којем ипак постоји и љубав за свет, и патриотизам за огњиште и чак једна поезија народна која задивљује и омађијава.

Мостар је иначе један од најчуднијих градова које познајем. Као да Неретва дели онде два света, пошто њене две обале представљају два врло груба контраста. На једној страни владика и муфтија, а на другој бискуп; на једној се говори ијекавски а на другој икавски, на једној занимљиви хумор и добродушна шала, а на другој мрзовоља и шовинизам који су посејали прибеглице и странци. На једној се страни слободује од памтивека, а на другој се најсношљивије робује од Херцега Стјепана до аустријске окупације. На једној се Богу моле за ослобођење, а на другој за кишу; на једној за прах и олово, а на другој за восак и тамјан. Тако је бар било до Шантићевог и мог времена.

Мостар су некада знали само археолози због једног кривог моста на Неретви, који је назван римским, иако погрешно. Остали херцеговачки градови су забележени на мапама сви под својим именима, али нетачним. О сјајним српским херцеговачким устанцима, дизаним за хришћанство, странци су говорили као о разбојништвима. За гусле, на којима су испеване најлепше европске рапсодије, сматрало ре да су оне варварски музички објекат који представља почетак човековог смисла о гласу и звуку.

Ни доласком Аустрије, није Мостар губио пуно од своје исконске дремежи и своје предачке туге. Никад у њему ни бучних дана, ни разузданих ноћи, ни уличних инцидената. Пуно заосталог турског у наравима, и пуно анадолског на зградама. Свет је у подневи спавао у својим дућанима, животиње пландовале пред капијама, и лежале по средини улице. У први мрак, свет се разилазио по кућама, и тврдо се резом затварале капије. Мостар је изгледао налик на какав град куда пролазе каравани са Истока, где се ноћивало а не обдањивало. Странци су налазили у овом граду некакав Исток и источњачку идилу, и стога је Мостар изгледао чаробан више спољно него унутрашње. Међутим, нико од странаца није распознавао живац тога народа ненадмашног у снази и дубоког у душевности, који је сносио једну вековну поносну сиротињу као и грабеж нових непријатеља, са достојанством и стрпљењем. Наш онамошњи свет је живео једино од свог поштења и свог јунаштва, две величине и две лепоте, али и два очајања, ако више ништа није остајало за људску срећу.

Таква је углавном била мостарска средина Шантићевог времена: живописна али једнолика, простосрдачна и топла али кобна. (...) У свему, дакле, Шантић је био човек свога тла и свога времена. Био је и без икакве намештености, снобизма, противуречности. Стварно, Шантић је пре свега правио свој саћ за себе и своје другове, који су га читали са љубављу, и тумачили без оштрине. Уосталом, Шантић је правилно мислио: да је права несрећа за једног песника ако његове стихове читају и они који га лично не воле. Песма никад није лоша осим ако је лажна. А Шантић је веровао у своју песму зато што је знао да није никад слагао. И његови другови су у његовим песмама увек налазили и оно што он није био ни рекао.

У својој благој екстази, која је била једна његова лична одлика, Шантић је певао своју земљу природно и предано као што би јој певао какав тежак који је залива знојем. И певао је народно име као какав војник који га је искупио крвљу. И певао је жену већма као њен брат, него као њен љубавник. И певао свој Мостар, нарочито у својој бојадисаној песми "Зимско јутро", коју ја лично пуно волим због њене изванредне локалне боје, а певао га је као да је Мостар средиште света. И најзад, певаоје своје родитеље и помрлу браћу Јефтана и Јакова и бла- женство домаћег живота. А све то као човек који се никад није попео на брег или на кућни кров да види има ли још ичег другог на земљи осим оног што га сваког тренутка окружава. Иво Војновић је знао само за Дубровник, али се није био везао за свој родни град сталним боравком, а Шантић није нигде провео више од неколико дана да се одмах затим врати у свој Мостар. Шантић је био најмање номад од целог света. Чак и у свом Мостару кретао се само у једној улици. Најзад му је и мали Мостар постао одвећ хучним. А последњих година живота, у најжалосније дане, чак и његова скромна домаћа соба  којој је био заточен, изгледала му је одвећ широко.

Као песник, Алекса Шантић ће најдуже остати по својим патриотским стиховима. Они остају нарочито везани за Мостар као спомен на једно одиста херојско доба тога града. Јер је Шантић, први после старих гуслара, у оној земљи испевао стихове као уметник једног новог и културнијег доба. Као Сигфрид који је сам себи исковао мач, и Шантић је себе направио војником једног раздобља. Зато Шантић и његово време остају у оној нашој племенитој земљици неразумљиви једно без другог. Шантић је у свом крају имао једно доба које је припадало најпре њему, и оно ће се, неоспорно, звати само његовим именом.
(Моји сапутници, Сарајево, 1969)

назад на врх странице


Миодраг Павловић - „ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Добро је позната и омиљена песма Претпразничко вече Алексе Шантића. Ретко кад је она бивала прескочена када се вршио избор најбољих песама наше поезије. Заиста, она је и носталгична и описна, чувствена и трагична, конкретна и визионарска. Међутим, поред свих чари којима плени, слути се да се у њој, у њеној дубини, нешто догађа. Песма евоцира праву старинску, патријархалну атмосферу, то је изванредна песма штимунга, песма конзервативног укуса и регресивних емоција. Но, у њој је патријархалност смештена у перспективу прошлости, она је, заправо, одсутна и при крају песме види се да се ради о самоћи, о самртној усамљености, из које се духовним узлетом извршава пречишћење и препород. Песма се пробија из оквира растужености, одбачености, до извора нових енергија и нових сазнања. У њој се нешто збива, она има драмску динамику, мада не и драмски облик. Та драмска динамика јесте динамика судбоносног догађаја, који је увучен у унутрашњост песникову, а по својој структури има карактер ритуала.

Који су саставни делови тог догађаја, укратко, ако пратимо фабулу песме?
1) Песма се зове Претпразничко вече. "Сјутра је празник", прве су речи у првом стиху. На другом месту, даље, стоји: "И сад је позно предбожићње доба". Кандило, икона, пећ пуцкета, - то је слика ентеријера. Напољу студен.
2) Песник је сам у соби, у глувој самоћи. Сећа се времена кад је био дете, у тој истој кући, где су била и друга деца, мати, отац. Отац пева народну песму о Страхињићу Бану.
3) После ових сећања - слути се да су сви они којих се песник сећа помрли - књиге почињу да се одазивају песниковој самоћи. Оне лебде по соби као вилинска бића и кажу песнику да су оне његова породица.
4) Песник је препорођен овим гласовима којима су се књиге њему обратиле, срећан је и дубоко узбуђен.

Вече пред неки празник, ноћ када се нешто догађа у космичком календару, час предодређен за повлачење у себе, тренутак када ентеријер у коме се налазимо почиње да лебди, када нас повод којем је неки празник посвећен нагони на шира размишљања - као да је све то мпривилеговани оквир лирске песме. Шантићева песма припада широкој породици песама са сличним мотивом, - међу њима много оних народних, пригодних, свечарских, коледарских.

Већ је констатована песникова сродност са духом усменог и народног певања. Код раног Шантића било је подражавања и пастиширања народне поезије, касније, он се опредељује за катрен и терцину, за европскије форме певања, али и тада остаје песник усменог схватања поезије, његов стих није густ, он се лако памти и лежеран је као говорна фраза. Тако су и његова тема- тика и његов осећајни свет често веома сродни оном осећајном свету који схватамо као хоризонт народног певача. Ако је сама тема претпразничке вечери блиска народном певачу, песник је развија самостално, и самосвојним путем следи свој унутарњи доживљај. На тај начин ће се одвојити од других аутора у чијим се песмама о празницима, нарочито о Новој години, говори пригодно, коментаришући непосредно прошле политичке догађаје или догодовштине из сопственог живота. Ова песма казује једно сасвим индивидуално искуство које у својим најдубљим слојевима постаје поново опште и општељудско.

Жижа Шантићевог доживљаја у самотној претпразничкој вечери јесте његово евоцирање мртвих, његово општење, кроз успомене, са помрлим члановима породице којој је он припадао. По дефиницији, свим празницима, па чак и оним неметафизичким, припада сећање на мртве, сећање на оне са којима се осећамо везани у филијацији идеја или тела. Ако овако сузимо тематски круг - на песме о претпразничким атмосферама у којима се евоцирају мртви - фамилија сродних песама знатно се смањује. Колико ми је познато, нису тако честе песме са овим и оваквим мотивским склопом. Празнична песма гарантује поетичну атмосферу, отвара границе у времену и простору, тај моменат је привилегован, свечан; код Шантића је, на први поглед, атмосфера контрастна према душевном стању песниковом. Даље, присутно је сећање на мртве у ритуалном смислу. Прву генерацију мртвих чине породица и сусед, а другу, давна времена, Страхињић Бан. Као конкретан корелат песме овде је ритуал, игра, замењен осећањем, претворен у обред осећајности. (...)

Шантић је веома успео социјални песник, песник револта против угњетавања и експлоатације, песник који говори у име сиротиње, не доктринарно, него свим својим срцем и искуством. Појачана патња у Шантићу била је у томе што је, поред социјалног угњетавања, у средини из које се јавио долазило и национално угњетавање, његова фрустрација била је, дакле, двострука. Отуд и осећајност његовог песничког израза, отуд и спонтана архаичност, дирљива питорескност песничког декора.

Без икакве посебне попустљивости према недостацима његовог песничког дела, мора се признати да је Шантић песник који се неизоставно нуди пажњи данашњег читаоца, поновној анализи различитих аспеката прикривених песничких вредности. Његова топлина нам је потребна, исто као и његово мушко суочавање са трајним а судбинским проблемима у нимало лаком животу нашег човека. Својом поезијом Шантић скоро антрополошки симболизује карактеристичан и противречан спој нашег и балканског света који је до данас актуелан: спој револуционарног елана и патријархалног менталног оквира, спој који нам је, такође, и данас близак јер га готово свакодневно видимо како и даље живи, и без драматичне противречности. Онај тип човека који је поезија Алексе Шантића изразила и представила, за којег је дигла свој глас и пустила своју сузу, и данас је још чињеница историје.
(Поезија и култура, Београд. 1974)

назад на врх странице