logo

 

НАЗАД


Уводна ријеч

Алекса Шантић нема „мртву душу”, и оно што пева није ни „поезија трулежи” ни „поезија грча”. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што је рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу”.

... Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и преживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког реда бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића. Он је Србин разумније, стварније, модерније но што се некад било у историјским фикцијама и у поетској магли, и он воли народ у садашњици и у стварности, у његовом раду, у његовој беди, у његовој нади и вери у боље дане.

Књига Алексе Шантића није за навођење; она је за читање. Ми имамо данас песника оригиналнијих, који више кажу нашем духу, имамо их живописнијих, мелодичнијих и вештијих, који више забављају наше очи и наш слух, али ми немамо песника који више говори нашем срцу. Он има магијску способност да оживи оно што је дубоко закопано у нама и што тајанствено лежи запретено у нашој уморној души, која се у грубостима и студени живота као вечерњи цвет затворила за људе и свет: и наше чисто детињство, и нашу свету матер, и велики сјај домаћег огњишта, и жалост за младошћу која се губи у магли живота, и оне моћне инстинкте наше упорне и издржљиве хајдучке и ускочке расе, неутољиву жеђ за слободом побеђених и страдалника који никада нису хтели да се помире са мишљу ропства, стару пркосну срчаност и неодољиву енергију предака који су, када „земан дође ваља војевати”, голим рукама за сабље хватали и трешњевим топовима градове освајали...

Песме Алексе Шантића, који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили животворне воде на студенцу вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васкрсава оно што је било умрло. Ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољи, светлији, чистији и јачи.

 

Јован Скерлић

Писци и књиге, СКЗ, књ. XXVII,
Београд. 1911. књ. III