logo

 

НАЗАД


БИЉЕШКА О ПИСЦУ

Новак Мандић Студо, рођен је 12. јула 1926. године у Новим Дулићима, општина Гацко. Основну школу је учио на Брљеву и у Дулићима. Прије рата је завршио два разреда гимназије у Требињу.Послије капитулације старе Југославије вратио се у Дулиће и крајем 1941. године укључио се у рад омладинске организације. Рат је провео у Дулићима, у избјеглиштву у Сомини и претежно у Засељу, затим у Команди И подручја на Дивину, у ОЗНИ за источну Херцеговину и у одсјецима за Билећу, Гацко и Невесиње. Од 20. фебруара 1945. године наставио је школовање у требињској гимназији и завршио трећи и четврти разред.

Учесник је Оснивачког конгреса УСАОБиХ који је одржан почетком маја 1945. године у Сарајеву. У септембру 1945. године колонизован је с породицом у Сутјеску у Банат. Годину дана радио је у Јаши Томићу као омладински руководилац у срезу, а био је и новинар за сјеверни Банат. Учествовао је на првој омладинској радној акцији Брчко-Бановићи као руководилац културно-просвјетног сектора у Војвођанској бригади. Гимназију је учио у Зрењанину, Новом Саду и Београду. По завршетку гимназије студирао је економију и радио у Привредном савјету владе ФНРЈ у Београду.

Филозофски факултет завршио је 1954. године. При крају студија био је предсједник Клуба младих писаца Београдског универзитета и бавио се књижевним радом. По завршетку студија дошао је у Гацко и као један од првих послијератних професора у источној Херцеговини, учествовао у оснивању гацконске гимназије 1955. године. У Гацку је радио као професор и директор гимназије. Почетком 1966. године прешао је на рад у Невесиње и радио као директор гимназије и Средњошколског центра "Благоје Паровић" све до 1978. године. Након пензионисања 1980. године био је делегат из источне Херцеговине у "Самоуправној интересној заједници за културно-историјско насљеђе Босне и Херцеговине" у Сарајеву. Писањем се бавио од 1946. године, најприје као новинар, а затим је писао пјесме које је објављивао у студентској и дневној штампи.                               
Писац је књига: Гацко кроз вијекове, Земља звана Гацко (И, ИИ), Српске породице Војводства Светог Саве, монографије Малешевски Мандићи, Добровољци из Гацка (1912-1918), као и више чланака и студијских радова и серије Спомен-књига о споменицима на Сутјесци. Такође, написао је књигу Лазарићи и Лазарићани, која још није објављена. Књиге: Оснивачи Херцеговине, Монографија о школству у Гацку, и Поријекло Карића у земљи Светог Саве, нису потпуно завршене.Посљедњих двадесетак година бавио се археологијом и у склопу тих истраживања открио је палеолитик у Гацку (Ружина пећина, Сточанице, Околишта). Оснивач је "Завичајне музејске збирке у Гацку". У оквиру њеног рада организовао је више запажених научних изложби, од којих су најзначајније "Гацко кроз вијекове — од праисторије до данас" (1984) и "Стогодишњица школства у Гацку" (1987). Био је један од обнављача рада Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" и њен први предсједник у Гацку (1990-2000). Иницијатор је и организатор научних скупова историчара у Гацку: 1997. "О Перу и Ђоку — Слијепчевићима"; 1998. "О Владимиру Ћоровићу"; 1999. "О Зимоњићима — Богдану, Стевану и Петру"; 2000. "О оснивачима Херцеговине — Влатку Вуковићу, Сандаљу Хранићу и Стефану Вукчићу Косачи." Одликован је са више ратних и мирнодобских одликовања. За рад у просвјети одликован је Орденом рада са златним вијенцем и Орденом заслуга за народ. Добитник је награде за историографију "Владимир Ћоровић", постхумно. Живио је с породицом у Гацку. Отишао је у вјечност, изненада, 10. децембра 2000.