logo

 

НАЗАД

 

УВОДНА РИЈЕЧ

Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда покренуло је 1998. године активности на прикупљању података на терену о учешћу ратних добровољаца у Балканским и Првом свјетском рату 1912-1918. Да би се што вјеродостојније прикупили подаци на терену формиране су групе или одређени поједини грађани на прикупљању теренских података на основу “живе ријечи” памтеника или учесника и на основу могућих расположивих података у сачуваним документима код појединих живих учесника или код њихових потомака (жене, дјеца, унуци и слично) или евентуално у објављеним публикацијама.

Мало је преживјелих добровољаца, памћење је ишчилело, ратничке приче су заборављене, па је и оно што се може сабрати прилично блиједо. Потомци су “заборавили своје славне претке”, па им не знају ни име оца, године рођења, мјеста у којима су добили добровољачку земљу, јединицу у којој су били, одликовања која су добили, када су се вратили у своја села, а да се и не говори о њиховим биографским подацима, ратним друговима, командирима чета или чак и командантима батаљона и слично. Све ове мањкавости у памћењу потомака, у недостатку оригиналних или копираних докумената, о учешћу у ратовима, о рјешењима за додјелу добровољачке земље, о новчаним боновима и сличним идентификационим документима да се и не говори, озбиљна су сметња за потпуно сакупљање чињеничног материјала о учешћу добровољаца из Гацка у поменутим ратовима. Потребно је одмах рећи да има и добрих примјера о очуваности грађе о учешћу добровољаца у ратовима, нарочито у оним селима која нису горјела у Другом свјетском рату и гдје су документи сачувани потпуно или појединачно, па се могу наћи и одликовања бораца и официра, рјешења о додјели земље, цертификати и разне исправе (за рањене који су се налазили на лијечењу у Италији, Француској и другдје) које садрже потребне податке.

Како је протекло много времена (више од 80 година) заборавност потомака је већа, историјска прошлост “јуначких предака” магловитија и локална историја сиромашнија. Чак су заборављене и јуначке народне пјесме, приче о ратним подвизима појединаца, страдањима њихових породица у концентрационим логорима од Требиња, Мостара и Добоја до Арада и Шопрона и других европских логоришта, а и вријеме је много штошта избрисало и у материјалном и у културно-духовном и вјерском погледу, па се, скоро, и не зна ништа, осим онога што је записано у прошлом времену. Овдје би требало имати на уму чињеницу да је један број добровољаца и њихових породица колонизован у Војводину и на друге просторе (Славонија, Бачка, Банат, Срем, Космет) те би и тамо требало извршити попис добровољаца из прошлих ратова тим прије што је памћење садашњег становништва у Гацку доста скромно и што се највећи број података не зна.

Да би се што темељитије прикупили монографски подаци о добровољцима било би неопходно да се у наредном периоду сакупе и од колонизованог дијела народа из Гацка у Србији и Војводини, као и дијелу Хрватске. Без таквих података монографија би била непотпуна и не би одговарала потребама историјски вјеродостојно нити би одражавала право учешће добровољаца из Гацка у Првом свјетском рату. Данас има села у Гацку, а тако је вјероватно и у колонистичким селима, у којима нема преживјелих до сада балканских и првосвјетских ратника нити се могу покупити потребни подаци па би се у таквим случајевима могли помоћно користити објављени подаци у књигама или у часописима, Добровољачком гласнику или у новинама, ако их има.

Велики недостатак о учешћу добровољаца из Гацка и о њиховим борбеним активностима у Скадарском и у Првом свјетском рату представља недостатак писаних извора о борбама које су вођене у реону Троглава, Гата, Брљева, Косовог врха, Лебршника, Кобиље Главе и Корита — куда су се водиле огорчене борбе с Аустријанцима у 1914, 1915. и првих дана јануара 1916. године, све до капитулације Црне Горе, када се Гатачки добровољачки батаљон повукао с Брљева 6. јануара 1916. године за Никшић и даље за Подгорицу, Скадар и преко Албаније за Крф и Грчку.

Што су ови подаци о добровољцима сакупљени велику захвалност дугујем Милану Радмиловићу предсједнику Скупштине општине, Костадину Јегдићу предсједнику Извршног одбора СО-е Гацко и информаторима појединцима, који су ми помогли да се ови подаци макар и са извјесним нејасноћама, нађу у овом рукопису. Значајну помоћ су ми пружили: Окиљевић Миливоје, предсједник Подружнице Удружења бораца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, те: Авдаловић Велемир, Антуновић Милош, Ашкрабић Ђуро, Бајовић Миливоје — Бато, Бољановић (Матов) Крсто, Братић Младен, Буха Обрад, Буха Савета, Вукомановић Обрад, Вучковић Радомир, Говедарица Бранко, Говедарица Обрен, Гргур Радован, Грубачић Вукота, Грчић Слободан, Гузина (Алексин) Страјо, Давидовић Душан, Ђерић (Савин) Милован, Зеленовић Мишо, Зиројевић (Спасојев) Драго, Јакшић (Костов) Рајко, Копривица Милисав, Марковић (Ђуров) Миливоје, Мастиловић Вукота, Милинковић (Николин) Милета, Миловић Блажо, Миловић Љубо, Мучибабић (Лукин) Вељко, Мучибабић (Илијин) љубо, Мучибабић Милан, Николић (Радованов) Владимир, Поповић Пеко, Рончевић Марко, Сенић (Николин) Радован, Слијепчевић Бориша, Тепавчевић Божо, Тепавчевић Момир, Ћеранић жарко, Црногорац Драго, Црногорац Радослав, Чорлија (Глигорев) Божо, Шаренац Косто, Шаровић Милорад, Шкиљевић Владо, Шкиљевић (Новичин) Душан, Шуковић (Мирков) Вукота, и други појединци који су својим прилозима помогли да се сакупе подаци о борцима Гатачког добровољачког батаљона.

У другом дијелу ове монографије налазе се дијелови Дневника борца-добровољца Гатачког добровољачког батаљона Ћетка (Радовог) Мирића из села Домрка. Што је Дневник сачуван до нашег времена и што сам имао прилику да га прелиставам, испишем поједине његове дијелове и копирам неке карактеристичне странице и цертификате могу да захвалим његовим потомцима, а особито његовом сину Радулу, некадашњем мом ученику из Гимназије у Гацку, сада у избјеглиштву у некој од сјеверних земаља. До рата 1991-1995. године живио је у Сарајеву, избјегао у Београд и отишао у дијаспору као и многи Срби са простора некадашње Југославије.

За писање ове монографије о добровољцима Гатачког добровољачког батаљона, осим информатора из Гацка кориштени су архивски подаци, лични документи, објављени спискови, разне брошуре и књиге (Земља звана Гацко, Корићка јама, Црна књига, Солунски добровољци, Породица Буха, Бољановићи, Голија и Голијани, Малешевски Мандићи, Капитулација Црне Горе 1916, Добровољачки гласник).

Проф. Новак Мандић - Студо