logo

 

НАЗАД


Више од књиге

Као што у градовима западног света у сваком хотелу на ноћном ормарићу обавезно лежи Библија, Херцеговина Јевта Дедијера требало би да стоји крај узглавља сваког Херцеговца. Она је, наиме, много више од књиге — то је наш покретни завичај, наше порекло, то су наши корени. Читајући презимена херцеговачких породица пописаних у овом делу, као да читамо својеврсну молитву завичају. Та књига је водич кроз опасне и заводљиве лавиринте света; и ако се понекад изгубимо у њему, пронаћићемо се у Херцеговини, а ако се догоди да каквом несрећом променимо презиме у неком од вековних вртлога, пронаћићемо се и спасити на страницама ове књиге која је за нас исто тако значајна као и Гота алманахза европско племство.

У описима најзабитијих планинских села до којих не воде никакви други путеви сем козјих стаза, тамо где нема ничега другог сем камена и мудрости изникле из њега, налази се више узбудљивости, трагедија и драма, но у читавим томовима романескне прозе. Пронаћи ћемо своје порекло на тим немим згариштима зараслим у зановијет и драч, ако ни по чему другом, оно по подацима које нам пружа Јевто Дедијер, по крсним славама или именима светаца којима су подизане камене богомоље, много пута рушене до темеља и поново грађене, по некрополама и избледелим именима на распуклим каменим крстовима.

И ако ништа не могнемо да оставимо својим наследницима сем честитих презимена (а и то је много), они ће их проверити у Херцеговини Јевта Дедијера. Сазнаће тако о својим храбрим прецима, о начину на који су живели и где су поникли, о њиховом јунаштву и сиротињи, о томе када су и како напуштали Херцеговину освајајући далеке светове, чак и оне преко великог Океана. Сазнаће чиме им се одликује породица којој припадају, успоставиће везу са ђедовима, чукунђедовима и аскурђелима који их и дан данашњи испод намрштених веђа гледају некуд одозго са неба, стрепећи хоће ли одржати чист образ и светост презимена, да ли ће га изгубити или увећати као беочузи у дугом ланцу порекла.

Да је књига Јевте Дедијера Херцеговина жива и данас, исто онако као што је била жива почетком двадесетог века када се први пут појавила, најбољи је доказ и то да је после много времена поново издају млади људи, доказујући да још није све изгубљено и да је овај велики научник који је своје најлепше године потрошио потуцајући се на брдском коњићу или пешачећи по херцеговачким забитима да би пописао свете родослове, оставио неку врсту аманета који се данас испуњава на најбољи могући начин.

Момо Капор