logo

 

НАЗАД



Лепота старе књиге

Наше време прориче крај књиге и рађање нових звезда у Гутенберговој галаксији. У  будућност старих књига нико не сумња. Напротив. Време ће само увећавати њихову важност и  што буде више протицало људи неће престајати да им се обраћају за најверодостојније одговоре и у њима траже најчешће ослонце.

Али књиге не постоје. Постоји једна књига и све друге су њене верзије настале на  различитим језицима и у различитим временима и све те књиге су доказ колико и како смо разумели и доживели ону једну једину.

Речено је и да „смисао треба тражити у неколико основних легенди човечанства – које нам  показују пут који прелазимо ако не и циљ”. И тих неколико легенди вековима се прича на безброј  начина. Као што је данашњи човек у старе куће увео еркондишн и друге уређаје да би у њима  могао да живи, тако и модерна уметност у тих неколико основних легенди уводи централно  грејање, топлу воду, телефон, телевизију, а одскора факс и компјутер – да би модерни човек  разумео шта му се прича.

Можда ниуједно време наше писане историје српски народ није објавио више књига него у  десетлећу када се највише говорило о крају књиге и у време своје највеће помућености, па и  агоније. Читаву библиотеку књига написали су људи који раније нису писали. Сва је прилика да је у том мноштву приличан број и оних сумњиве вредности. Толику продукцију не стижу да процене ни они који су позвани да то чине. За мене ова појава сведочи о нечем што држим далеко  важнијим и драгоценијим. Сведочи, наиме, да у нашем народу не само да није умрла, него живи  пуним животом стара вера у књигу и спасоносну моћ писане речи. Као да смо прочитали све осим  књига, посумњали у све сем у оно слово које је поверено хартији.

Једино хартију нисмо лагали, њој смо се најдуже и највише исповедали. Зато и писано  слово поистовећујемо са истином која ће нас спасити и искупити.

 

Матија Бећковић