logo

 

НАЗАД


ОСВРТ НА КЊИЖЕВНЕ РАДОВЕ АРХИМАНДРИТА НИЋИФОРА ДУЧИЋА

Историја памти времена и људи то бележе, а какво је време, таква нам је и повесница. Времена, протекла, па и ововремена, тешка су и прескрбна. Народ је учествовао у тим збивањима и догађајима, памтио их и преносио у аманет генерацијама које долазе. Умнији и ученији људи су то бележили и тако постали не само хроничари тих догађаја, већ и историчари.

Један од делатника српске повеснице јесте и Нићифор Дучић који је рођен пре 170 година у Лугу на Требишњици (Херцеговина), а преминуо пре 102 године у Београду. Он је само један у низу историчара Српске Цркве, један из плејаде образованих и учених српских монаха који је историјској науци код Срба одредио место. Школовао се и у Београду и на Сорбони.

После монашења у Манастиру Дужи, такође у Херцеговини, Нићифор Дучић одлази у Црну Гору, па у Београд где убрзо постаје библиотекар Народне библиотеке и ризничар у Народном музеју. То је почетак његовог научног, друштвено-политичког напредовања. Био је и посланик у Народној скупштини три године, а више пута је био биран за председника Српског Ученог Друштва које је под његовом управом (1892) спојено са Српском академијом. Био је учесник ослободилачких ратова у Херцеговини (1861), Црној Гори (1862) и Србији (1876-1878). Његов научни опус може се, на известан начин, разлучити у неколико целина:

Прву целину чине монографије српских светиња: Херцеговачки манастири Тврдош, Дужи и Житомислић, затим монографије О Манастиру Хиландару и манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму.

Другу скупину чине студије из средњевековне историје Српске Цркве, углавном о херцеговачким епископијама, али и историја Српске Цркве од првих деценија 8. века до наших дана (1894).

Трећу скупину радова овог калуђера и историчара чине описи средњевековних рукописа (Морачка Крмчија и Опис словенских рукописа у Народнојбиблиотеци у Паризу).

Дакле, када је реч о Архимандриту Нићифору Дучићу, може се са правом констатовати да је реч о врсном историчару и преданом научнику, школованом богослову и надасве образованом човеку. На известан начин, он је утемељио неке нове методолошке принципе неопходне за изучавање српске културне, политичке и црквене прошлости. То мноштво научних дисциплина, а то је донекле био и опус његове научне знатижеље, пружа на прави начин слику о времену и догађајима.

Посебно желим да укажем на прилог свеукупној српској историјској науци који су дали свештена лица из окриља Српске Цркве, и то углавном они црквено-народни посленици који условно припадају српском расејању, односно српској дијаспори.

Епископ Никодим Милаш, мада по образовању и научном интересовању правник, односно канониста, написао је и објавио у Новом Саду 1901. године књигу ПравославнаДалмација, историјски преглед који је и данас основно полазиште за хришћанско-православну прошлост на далматинском приобаљу. Ово дело представља упоредо историјску и духовну вертикалу Срба и Православља на тим просторима. Северније, на просторима Горњокарловачке Епархије или Вараждинског генералата, српску црквено-народну прошлост исписује прота Манојло Грбић (Широка Кула 1844 – Карловац 1899). Његова тротомна студија Карловачковладичанство (1891-1893) представља историјски фундамент за изучавање српске црквено-народне прошлости у овим областима. Оно што је такође битно јесте чињеница да је његов рад увелико заснован на пробраној литератури и изворима из прве руке. Овај предани историк имао је велико подршу од Горњокарловачког Епископа Теофана Живковића, надлежног дијецезана, и исто тако, велику струковну подршку од тада водећих историчара Илариона Руварца и Радослава Лопашића.

Наследник проте Грбића, као историчар и помни истраживач црквено-народне прошлости Срба на подручју Баније, Лике и Кордуна је прота Радека Милан (1897-1982). Међу бројним његовим радовима издваја се ГорњаКрајинаилиКарловачковладичанство (Загреб 1975). Ово дело, наизглед методолошки несређено, препуно је изворних сазнања заснованих на дугогодишњем теренском и истраживачком раду проте Радеке.

На просторима Славоније прошлост српског народа и његове Цркве истражују такође двојица високодостојника Српске Цркве: протојереји-ставрофори Радослав Грујић и Душан Кашић. Споменица Пакрачковладичанство проте Радослава Грујића је буквар о Српској Цркви и српском живљу у Славонији, а СрпскиманастириуХрватскојиСлавонијииСрпсканасељаицрквеуХрватскојиСлавонији је минуциозни рад заснован на дугогодишњем парохијском делању, али и обиласку бројних цркава и манастира и проучавању грађе у тим светињама, као и архивским фондовима од Загреба до Осјека, и од Пакраца до Славонске Пожеге.

Том именослову црквених историчара из редова јерархије Српске Православне Цркве на тлу српске дијаспоре треба придодати и проту Стевана Михалџића (1861-1941). Његова Барања, однајстаријихвременадоданас, објављена је на француском (1919) и српском. Ово капитално дело било је основна грађа, односно пресудни документ на мировној конференцији 1919. године у Паризу.

Овде наведених неколико црквених лица, писаца црквено-народних повесница, јасно сведоче коју и колику су улогу, али и одговорност, имали српски свештеници на тим просторима и то је само полазиште у осветљавању једног периода наше историје. Друго, ради се о изузетним научним студијама, а у прилог томе сведочи и чињеница да су сва дела поменутих аутора, епископа Никода Милаша, прота: Манојла Грбића, Милана Радеке, Радослава Грујића, Душана Кашића и Стевана Михалџића, доживела и друга и трећа издања, чак у наше време. Она су и данас научна база за истраживање и пручавање живота и рада, али исто тако и страдања и васкрсавања Српске Православне Цркве и њених верника на тим историјским српским страдалним просторима.

Велики научни допринос тој светој Истини приложио је и Архимандрит Нићифор Дучић, али и млади монах Игњатије (Марковић), који је ово дело приредио за објављивање и сачинио запажен уводни текст. Дакле, нека се светла и света историјска нит не прекине; нека црноризац Игњатије, у духу те светле традиције настави тамо где је посустао Архимандрит Нићифор Дучић.
Срећно му и благословено било! 

Мр Слободан Милеуснић,
директор Музеја Српске Православне Цркве