logo

 

НАЗАД


ДУХОВНИЦИ И РАТНИЦИ — ПАТРИОТИЗАМ СРПСКОГ СВЕШТЕНСТВА


Потпуковник Славољуб Марковић (часопис Војска Србије и Црне Горе), Реч на престављању Књижевних радова Архимандрита Нићифора Дучића у Дому Културе Вук Караџић у Београду 26. децембра 2002. г.

Цела историја Српског Народа је славна епопеја заједничке борбе наше Цркве и народа, војске и свештенства за одбрану свога достојанства и државе, рекао је протојереј Жарко Гавриловић на округлом столу „Војска и вера”, одржаног крајем 2000. године, на коме се расправљало о регулисању верских питања у Војсци Србије и Црне Горе. „Свештенство није разликовало своју службу Богу од службе своме роду, сматрајући да се те две службе стапају у једну једину, чије је лице богољубље а наличје родољубље. Према томе, обе те службе су код Српског свештенства срастале и сплетале се у отачаствољубље, јединствену љубав према Небеској и земаљској Србији. Те две свете дужности најбоље су исказане у синтагми борбе за Крст Часни и Слободу Златну”, истакао је прота Жарко.

Историјске околности неретко су наметале потребу да Српске Владике, монаси и свештеници буду не само свештенослужитељи своје Цркве и молитвеници народа него и војсковође и ратници који су се јуначки борили против завојевача. Била су то времена када су морали да узму јатагане и пушке у руке, а да Свето Писмо оставе за предах између две битке. Са народом су делили судбину испуњену ратовима, немирима и страдањима. Подсетимо на неке од њих.
Епископ Вршачки Теодор је као вођа устанка Срба у Банату 1594. године жив одран. На устаничким заставама налазио се лик Светог Саве, због чега су Турци његове Мошти донели из Манастира Милешева и спалили их на Врачару. И у Црној Гори су Епископи, тј. Митрополити, поред обављања архијерејске службе, били владари и војсковође. Петар Први Петровић Његош — Свети Петар Цетињски је као вођа у народним устанцима 1784., 1790. и 1796. године учествовао у борбама против Турака и односио победе.

Прота Матеја Ненадовић био је један од главних вођа Српских устаника у Западној Србији и један од најмудријих и најодмеренијих Српских војвода који се војводским достојанством окитио још прве године Карађорђевог устанка и одмах показао све квалитете одличног војног команданта. Мелентије Павловић, Игуман Манастира Враћевшница, будући Митрополит Србије, одиграо је пресудну улогу у боју на Љубићу 1815. године.

Архимандрит Хаџи Мелентије Стефановић, војвода соколски, Игумана Манастира Раче, био је предводник народа и заштитник Цркве у соколском крају. На предлог Карађорђа и уз сагласност Народне скупштине, Хаџи Мелентије је, као ретко који духовник и војсковођа, добио устаничку заставу као симболично признање за ратне подвиге. Та застава се као највеће знамење чува у рузници Манастира Раче, где се, поред осталог, налазе и каса Хаџи Мелентија из Првог Српског устанка, мач, две сабље и дуги нож које је он носио у то време.

Један од њих је и поп Лука Лазаревић. Од првог дана стао је уз устанике 1804. године. Захваљујући његовој спретности и јунаштву, а по жељи Посаваца и Тамнаваца, Карађорђе га је поставио за војводу. Нарочито се истакао 1. августа 1806. године у боју на Мишару. Поменимо овом приликом и протојереја Јевту Поповића, који је у Херцеговачком устанку 1875. године био четовођа и вођа устаника. Истакнимо и пример Архимандрита Манастира Мораче — Митрофана Бана — потоњег Митрополита Цетињског (1885-1920) и његово ангажовање у одбрани Црне Горе од Турака.

Монах Херцеговачког Манастира Дужи и Архимандрит Цетињског Манастира Нићифор Дучић, неуморни просветни радник, историчар, књижевник и дипломата, редовни члан Српског Ученог Друштва, његов потпредседник и председник, библиотекар Народне библиотеке, био је и један од вођа Херцеговачког устанка 1861. године, учесник рата између Црне Горе и Турске 1862. године, командант Добровољачког кора Ибарске војске у Српско-турским ратовима 1876. и 1877-1878. године.

Колико данас познајемо личност и дело Нићифора Дучића довољно говори чињеница да, на пример, у Војној Енциклопедији у 10 томова нема његовог имена. Борбама Ибарске војске на Јавору 1876-1877. године посвећено је свега 13 редова, а Добровољачки кор којим је он командовао није ни поменут. У предмету Војна Историја на Војној Академији он се такође не помиње, јер су за изучавање ратоводства Србије и Црне Горе до Балканских ратова предвиђена свега четири наставна часа. Нићифор Дучић није боље прошао ни у „Историји Српског народа”. Помиње се свега неколико пута и одатле се једва види да је био вођа устаника.

И касније су свештеници у одсудним тренуцима по ко зна који пут доказали своје родољубље. Тако се 1914. године у борбама код Смедерева истакао пуковски свештеник Владимир Лијескић. Не можемо а да овом приликом не поменемо и Светог Владику Николаја Велимировића, Епископа Охридског и Жичког, који је у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године био од велике користи, и с правом се сматра да је његов рад у земљи и иностранству вредео колико једна Српска армија.

То су само неки од бројних светлих примера патриотизма Српског свештенства и њиховог непосредног доприноса моралној и борбеној спремности Српске војске и њеној победи. Те светле примере чојства и јунаштва не смемо заборавити, као ни на укупни драгоцени допринос Српске Православне Цркве опстанку нашег народа у најстрашнијим биткама и ратовима.