logo

 

НАЗАД

 

ПОГОВОР

„Не може се историја Српског народа,
писати само речима или мастилом,
него и крвљу и сузама из срца”

Свети Владика Николај Охридски и Жички

Пред нама је један такав историчар, један такав сведок историје свога народа који се трудио да живи Предањем Цркве своје. Ко зна колико пута је овај дивни калуђер понудио крв своју да да за браћу своју, живот свој да положи за браћу своју и да тиме надиђе несавршенство својих речи и уздигне их и запечати печатом Христовим.

„А људи су, од како је света и века, често ратовали један против другога. Често је силни нападао слабијега; неправедни праведнога, немирни мирнога. И да би се, дакле, слаби и мирни могли сачувати од напасти и зла, а силни, у својој снази и сили, сам је Бог одредио војну службу и војнике, да са својим владаоцем чувају државу своју и народ од непријатеља. Да одржавају мир и ред у држави...”, записао је 1900. године о војној служби Свети Владика Тимочки Мелентије. Целог свог живота Архимандрит Нићифор сведочио је својим животом ове речи. Никакве награде није тражио, сматрајући да је ово његова обавеза коју он треба само да изврши. Зато је потпуно смирено, на заласку свога земаљскога живота, могао да пише:

„И ја сам живио и живим за свој Српски народ. Читава својега живота борио сам се за ослобођење и уједињење Српскога народа: говорио сам, радио сам, писао сам за његову слободу, просвјету и његов напредак. Никад за личнијем наградама нијесам чезнуо; свакад ми је била најмилија награда и радост у срцу и души, кад сам ма какву корист могао учинити својему народу. Тешко бреме, које сам деценијама година носио на народње добро, почело ме је сатирати, особито ратови у Херцеговини, Црној Гори и Србији. Нешто то, нешто године старости, и нешто учестана болешљивост пореметили су моје наде и сатрли су моје здравље. Али се радујем и тјешим, кад видим да млађе и нове снаге приспијевају и раде у ономе правцу, у којем сам и ја радио и сада радим, колико могу...” (писмо Милојку Веселиновићу из Београда 31. децембра 1890. г.; Народна Библиотека Србије  Р 413 / III/ 82).

Као и многи људи из његовога и нашега Српскога народа, Архимандрит Нићифор је уз гусле најбоље научио историју свога народа, пио је воду са истих извора са којих су пили преци Светих Немањића и Свети Немањићи и узрастао у Цркви Божијој, маштајући о слободи свога поробљенога народа од Косова до својих и наших дана. Многима је донео са својим ратницима слободу, али је нажалост његова постојбина, Света Херцеговина, плаћала је и плаћа данак тој слободи (и његова мајка жива је спаљена од Турака 1875. године за време Херцеговачког устанка). Сигурно је да је после свих ратова, а и на крају свога земаљскога живота могао да усликне да је једина права и неузимљива слобода, Слобода у Христу — Слобода и Слава која ће доћи у Царству Христовом, тј. да је једина Слобода сам Господ Исус Христос Спаситељ свега света. 

У сваком војевању чврсто се држао речи Светога Пророка Господњег Јована: „Никога да не злостављате, нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом” (Лк. 3, 14). Зато је о њему са одушевљењем говорио и човек који није био његовога народа — Хрват и хрватски историчар Тадија Смичиклас (и многи други).

Петнаестак година после његовог упокојења, аустријски официр из састава војске која је окупирала Београд нашао се пред портретом овога Божијега човека. На портрету је стајао потпис сликара Стеве Тодоровића и година 1875. Управо је то портет који видите пред собом — где је јунак Архимандрит Нићифор Дучић насликан са својим оружјем које је изнад свега било часно. Аустријски официр осетио је бес и желео да покаже храброст пред овом сликом — исукао је мач и зарио у слику. Рана на слици после рата је залечена и слика је сачувана и до данас — породица Дучић поклонила ју је Српској Академији Наука. Аустријски официр давно је заборављен, а ево Архимандрит Нићифор није. Занимљиво је да је о Архимандриту Нићифору писано и на немачком у књизи (на 272 страни налази слика и текст о њему): Иллустрирте Гесцхицхте дес Ориенталисцхен Криегес вон 1876-1878., фüр дас Волк беарбеитет вон Моритз Б. Зиммерманн, Њиен. Пефт. Леипзиг 1878 (а његове књиге на српском се чувају у Бечу у Националној библиотеци и Библиотеци за славистику). Изгледа да о свему овоме овај официр није чуо. Једина његова жеља је била да победи, макар слику, не размишљајући о светој служби војничкој коју врши и о своме оружју убојном које пре свега треба да је светло. Није тешко закључити како је завршио.

Архимандрит Нићифор Дучић остаје да нас и даље учи животу и да нас усмерава ка јединој Слободи — Слободи која је Господ Исус Христос, Слободи која се никоме не намеће. То је Једина Права Победа, која се дарује свакоме бићу, Победа Живота над смрћу — Живот заувек.

           

Монах Игнатије Марковић,
сабрат Манастира Јежевице код Чачка