logo

 

НАЗАД

 

ПРЕДГОВОР 2. КЊИЗИ АРХИМАНДРИТА НИЋИФОРА ДУЧИЋА

Слободан Јовановић (у својим успоменама о Стојану Новаковићу) дао је један кратак али карактеристичан опис Нићифора Дучића: „За маћедонске послове, министарство иностраних послова имало је један саветодавни одбор, састављен од стручњака. Том одбору ја сам морао реферисати о свим важнијим предметима, и оно што би одбор решио, то је обично, и министар после усвајао. Председник маћедонаког одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови Стојан Новаковић, Панта Срећковић и Љубомир Ковачевић. Ту у маћедонском одбору ја сам имао прилике да боље упознам Новаковића.

„Одбор се састајао у стану свога председника архимандрита Дучића, који је, због сипње, нерадо излазио из собе. Архимандрит херцеговачки, који је у Србији, за време турских ратова, командовао једним добровољачким одредом, и који се после тога више бавио књижевним пословима него црквеним, Дучић је био живописна мешавина калуђера, комите и спаситеља. Један од највиших људи у Србији, прав као свећа, мирног достојанственог држања, он је врло лепо изгледао у калуђерској мантији, која је својим великим борама прикривала његове одвећ дуге руке и ноге кошчатога брђанина. Глава му је, према телу, била мала, а лице ситно. Косу је пуштао дугу, док је браду, противно сваком калуђерском реду, потсецао кратко. Тај висок кошчат човек имао је ситан уњкав глас; говорио испрекидано, али говорио радо, увек у важно поверљивом тону. Кућу је држао уредно као каква жена. У његовој соби за рад све се сијало од чистоте и углачаности; сто за рад био је увек распремљен, и у библиотеци све књиге повезане и лепо поређане као у књижарском излогу.
„Самоук, који се од манастирског ђака сам истесао за књижевника, он је био сав срећан што је доспео у прве научне кругове и постао „прави члан С. К. Академије”. Према њему су били мање строги као према једном госту из Херцеговине, који је био врло тактичан имао пријатеља у свима странкама, — и као према скоро једином књижевнику који се у то време налазио међу калуђерима. Али он то није увиђао, него је примао за готов новац сва научна одликовања која су му више из учтивости давана. Говорио је с пуним устима: „Ми научници...”, називао је сваки, и најмањи свој рад „монографијом”, и једини од свих тадашњих чланова Академије почео издавати своје скупљене списе, у које је унео чак и један законски пројект који је некада радио. У маћедонском одбору он је будним оком пратио моје вођење записника, желео да записник буде што потпуније састављен и што красније написан, као да је наш рад у маћедонском одбору био од огромног значаја за будуће историчаре” (том 11, Бгд. 1991, 117-118).

Наведосмо овај кратак Јовановићев опис Нићифора Дучића, мало престрог у односу на Дучићев књижевно-научни рад, јер реч је о крају 19. и почетку 20. века, када се тек прибирала грађа за нашу црквену и народну историју, али углавном тачан у односу на личност и рад нашег Душког калуђера, архимандрита Нићифора, часног и честитог Светосавског Херцеговца, борца за свестрану слободу и душе и тела, и ума и срца свога поробљеног народа, који се тек почео ослобађати, а како видимо и до данас још остао неослобођен. Нићифор Дучић је волео и изучавао, проучавао и поучавао свој Српски род, а изучавао је и волео и Русију и Европу, без комплекса инфериорности ни супериорности, једноставно српски и православно просто.

То показују и његови, данас преиздавани радови, разноврсни и по садржају и по књижевно-научном нивоу. Већ смо видели лепо опремљену књигу, а сада је пред читаоцима ево и друга. Она садржи радове из историје Српских Земаља Србије, Црне Горе и Херцеговине, понајвише опиисе наших манастира: Цетињског и Врањинског, Мораче и Острога, Савине и Добруште, као и приказе неких до тада изашлих књига из историје и књижевности.

За сваку је похвалу трудољубиви подвиг Тврдошког монаха о. Игњатија, и оних који му сарадњом и иждивенијем помажу, око издавања овог драгоценог културног и духовног наслеђа из Светосавске Херцеговине и осталих Српских Земаља, које је Нићифор Дучић сабирао и записивао у предасима између борбе и молитве, на брдовитом Балкану, у једној земљи сељака, али чојака и јунака, духовно-моралних дивова, упркос ономе што поједине евроулизице данас пишу и кевћу о Србима и српском карактеру и памети. Нека их, нека одрађују свој задати, добро плаћени посао. А ми ћемо радити свој посао — саборно, народно и Божије дело.

Боже дај - бољих људи од нас, и бољих дана од наших.


На путу од Тврдоша до Жиче и натраг, пред Васкрс 2003. г. Г.
+ Епископ Атанасије