logo

 

НАЗАД



РИЈЕЧ О ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ГАНГИ

Ако је за петсто година робовања под Турцима у нас ишта кријепило народни дух, онда је то била ријеч. Само не обична, него бирана ријеч изговорена кроз молитву, упућена Господу, и она друга од које је саткана фина нит народне здравице и епске поезије. У оба случаја ријеч је бирана за људе и њима упућивана, али је сво вријеме, док се здравица или пјесма изговара, увијек дубоко присутна нада и вјера да ће све чути и Бог који једино и може да помогне и заштити оне који страдају. Очигледно је то, по структури здравице, али и епске народне пјесме.

Ганга је напјев, један од начина на који се у Хер­цеговини пјевају изворне народне пјесме, дакле врста мелодије код које један од пјевача води, а сви остали снажним гласовима подржавају пјесму. У Херцеговини, и шире, одавно је постало уобичајено да се све изворне пјесме са тог подручја сврставају под појам ганге, иако се на други начин пјевају, на примјер сватовске и пјесме у колу. Тако се под тим појмом више не подразумијева само врста мелодије и начин пјевања него уопште све херцеговачке изворне пјесме.

Ганга је врисак, сила и снага мушка, охрабрење, пркос, поклич на јуриш, порука да нема предаје ни одступања… У временима прошлим у Херцеговини се често ратовало, још чешће гинуло, а у ратовима увијек пјевало.

На свим скуповима и у свим приликама гдје се гангâ, пажљивије и преданије се прате ријечи пјесме, него мелодија, слуша се шта ће она рећи и какву поруку упутити. Наравно, ни мелодија није неважна, али је, у односу на поезију, увијек у другом плану.

Да народ у Херцеговини заиста има духа, добра потврда су и бројне, најчешће кратке, изворне пјесме настале поводом разних догађаја на том подручју. У њима се често, у свега два или четири стиха, на тако убједљив начин умије рећи пуно тога. Има много примјера за то. Прије тридесетак година некоме из редова власти пало је на памет да, о вјерском празнику Покрову, забрани традиционално окупљање народа код цркве у селу Хоџићи између Билеће и Гацка, и то под изговором спречавања најезде епидемије грипа. Послана је и полиција са задатком да онемогући народно окупљање. Када је народ ипак почео да пристиже полицајци су уљудно објашњавали да скупа неђе бити због грипа и наређивали да се свак врати својој кући. Како им нису дозвољавали да приђу цркви људи су се окупљали мало подаље и неко је запјевао: „Мала моја, немој заплакати, грипа нам се не да састајати”. Мало потом, измакли су се још даље и опет запјевали: „Хоџићани да се поредамо, у Хоџиће грипи да не дамо”.

Лако је и на први поглед закључити да све ганге које су уврштене у књигу нису испјеване на херцеговачким просторима. Има их које су стигле и из других крајева, али се овдје пјевају и прихваћене су као домаће.

И на крају, пјесме објављене у овој књизи записиване су у разним херцеговачким мјестима и у различитим приликама. Најприје сам пописао пјесме од најближе родбине и пријатеља, а потом и од многих других. Највише лијепих стихова су знали: Вукашин Уљаревић, Милојка Радмиловић, Милан Атељевић, Петко Вуковић и Самарџићи из Хоџића.

Шћепан Алексић